Poglavlje 2 - Ivo Džima

Poglavlje 2 – Ivo Džima

                Otišao sam. Daleko od istine i od samog sebe. Znaš  da to nisam Ja. To i Ja znam. I ne znam da li želim da se vratim. Ovde je prelepo. Havana. Okupan sam od zla. Ili sam ipak i dalje prljav. Ja svoju igru igram godinama, gradeći sebe.. Baš čudno, pomislih da napišem sebe velikim slovom. Čudni su ljudi. Mogu svašta da pomisle...

-          Argentina. Moja Argentina. Da li znaš koliko sam je voleo? Neumorno... Pričao je Džejms, poput zaljubljene pičke. Previše..

-          Daj Džejms, ne seri, odbrusih mu oštro, ne ličiš mi na nekog ko voli.

-          I to što kažeš. Jebeš Argentinu...

Nezainteresovan za sve. U svom filmu, jedini i glavni lik. Dž. Večiti gaučos. Voleo je Maradonu i to je otprilike što je znao o Argentini, pre nego što je otišao tamo. Na ulice Buenos Airesa. Živeo je tamo par godina, pa se vratio. Izgledao je bledo tih nedelja. Uz to, voli da pominje Argentinu u svojim pričama. Mora da mu je Tango došao glave...

Nije odavao lik romantika. Već večitog putnika. Vozio je i vozio... Uveče kroz grad, Rejbanke noću. Zaštitni znak. Gledao je u zvezde i čisto nebo. Toliko ga je voleo... Pogledaj i ti. Možda ćeš i naći sreću. Mnogo toga se krije tamo.

-          Šta rade tvoji, kako se drže stari? Upitao me je Dž.

-          Neuništivi su.  Valjda se to stiče godinama? Upitao sam ga.

-          Šta ja znam o godinama... Ne znam ni koliko ih imam,

Upalio je Malboro. Crveni, koji drugi. Voleo je da složi onu kul facu sa zvukom cigare. Učio me je raznim stvarima. Zanatima. Voleo je da me vodi u Kazino.

-          Jel’ znaš da sam ja dobar na kocki? I dalje se držim. Probunca.

-          Jesi. I ja sam. Odgovorih.

-          Ne veruješ mi... Ispričaću ti priču...

I pričao je. Dugo, danima. Kao da je njegovo vreme prošlo. Ali onda bi me iznenadio i pobegao bi. Od kuće. Šta ja to pričam, k’o da ju je i imao ikada.

A kockao se... Mada i svako od nas je... Puno puta.

Poglavlje 1 - U Aoristu

Da li ste ikada razmišljali o pridevima? O tome kakvi su? Vi ste pridev. Suština da ne mogu da sastavim veliku rečenicu. Sasvim Veliku rečenicu? Shvati kako hoćeš. Moj život ne teče baš svojim rekama. Ni talaščić, druže. Postao sam nepismen. Impotentan. Čemu taj osmeh sad? Ja to zaista mislim.

-          Mnogo danima mislim Džejms.

-          Odavno se ne sećam kvalitetnog razgovora, Mali. Ne sećam se sebe.

-          Džejms. Bar jednom misli i na mene... Ne čuješ li šta ti pričam?

-          Mali...Što bi legendarni Đordano rekao; „Ne možeš u životu nikada protiv mašte“ .

-          Stefano je bio kul..

-          Da, šteta što se penzionis’o..

-          Jebiga.. Imao je dobrih trenutaka

Džejms i Ja. Priča je nastala u sumrak. Prijatelj mi reče da je neki kurac od meseca večeras... Šta da ti kažem. Mnogi geniji nastaju noću. Znaš onda, kad spoznaš svoju sudbinu? Ako ne znaš, pogledaj u Mesec. Znam da ga nisi dugo gledao... Nebo je čudo, ako ga dobro vidiš, možeš pročitati mnogo toga. U njemu, naravno.

Džejms je uvek znao da me oraspoloži. Otrezni. Ipak, najbitnije od svega...

Ne ljutim se ako me mrziš zbog ovoga. Ja sam lik koga mrze mnogi... Omražen... Otuđen.

Pojavio se niotkud. U njegovim starkama, i legendarnim džemperom, čudne boje. Moderne. Kaže, proputovao je svet. I video mnoge. Patriota. Rekao je da će da ode brzo, ali već po prvom spuštanju njegovog kožnog ruksaka na zemlju video sam... Ostaje. Pisalo je nešto na njemu, na tom rancu. Neki kul motivi, dali su mu šmek večitog zapadnjaka, s Teksasom u duši. Voleo je taj produkt nečega što nije ni znao da postoji... Amerika... Daleko je od svih nas.

                Uvek bi promrmljao neku „Čarobni Italijani“ ili „malena Kostarika“, ali sa punim žarom i emocijama pravih putnika i životara. Njegove priče se pamte.

-          „Kazablanka“. Kazao je. Tamo nisam bio...

-          Pa i šta ćeš tamo? Nezainteresovano ga spustih. Ali Džejms je znao uvek da odbrusi...

-          „Znaš li da u Maroku postoje papagaji koji mrze Ameriku“. „Obrazovaniji od svih“.

Voleo je da laže. Da se pravi kao da zna sve. Ali, imao je šmek klinca, iako je godine odavno prestao da broji. Opet, nije ih bilo puno. Priča o Maroku pružila mi je fascinantne emocije. On je bio tamo, iako nije.

-          Hteo sam da se vratim , reče; Al ujebao me Atletiko.

-          Jebeni Atletiko.

-          Jebeni Atletiko.

Znao je da priča onu o imenu. Znate, kako ga je dobio. Pominjao je ćaleta, veliku filmsku zvezdu. Da, on. Znamo svi o njemu. Porše. Jednom se ima. Kažu da kad imaš Poršea shvatiš da si uspeo. Ni previše kul, ni previše buržujski, a opet tako elegantan. Nemac, jebiga.

-          Mali, stalno gledaš u sat... Žuriš li?

-          Ma ne.. Uvek isto vreme... Jebem li ga.

-          Opet psuješ? Mal..

-          Batali me Džejms... Nisam više mali..

-          Nisi vid’o Maradonu. Mali.

Znao je da argumentuje. Neki njegovi govori se prepričavaju...

Ali dosta o njemu. Previše puta je odlazio... Napuštao  me je. Ja i Džejms smo, poput... Ne znam. Još ne znam da napišem to. Ali ga čekam. Uvek.