Poglavlje 1 - U Aoristu

Da li ste ikada razmišljali o pridevima? O tome kakvi su? Vi ste pridev. Suština da ne mogu da sastavim veliku rečenicu. Sasvim Veliku rečenicu? Shvati kako hoćeš. Moj život ne teče baš svojim rekama. Ni talaščić, druže. Postao sam nepismen. Impotentan. Čemu taj osmeh sad? Ja to zaista mislim.

-          Mnogo danima mislim Džejms.

-          Odavno se ne sećam kvalitetnog razgovora, Mali. Ne sećam se sebe.

-          Džejms. Bar jednom misli i na mene... Ne čuješ li šta ti pričam?

-          Mali...Što bi legendarni Đordano rekao; „Ne možeš u životu nikada protiv mašte“ .

-          Stefano je bio kul..

-          Da, šteta što se penzionis’o..

-          Jebiga.. Imao je dobrih trenutaka

Džejms i Ja. Priča je nastala u sumrak. Prijatelj mi reče da je neki kurac od meseca večeras... Šta da ti kažem. Mnogi geniji nastaju noću. Znaš onda, kad spoznaš svoju sudbinu? Ako ne znaš, pogledaj u Mesec. Znam da ga nisi dugo gledao... Nebo je čudo, ako ga dobro vidiš, možeš pročitati mnogo toga. U njemu, naravno.

Džejms je uvek znao da me oraspoloži. Otrezni. Ipak, najbitnije od svega...

Ne ljutim se ako me mrziš zbog ovoga. Ja sam lik koga mrze mnogi... Omražen... Otuđen.

Pojavio se niotkud. U njegovim starkama, i legendarnim džemperom, čudne boje. Moderne. Kaže, proputovao je svet. I video mnoge. Patriota. Rekao je da će da ode brzo, ali već po prvom spuštanju njegovog kožnog ruksaka na zemlju video sam... Ostaje. Pisalo je nešto na njemu, na tom rancu. Neki kul motivi, dali su mu šmek večitog zapadnjaka, s Teksasom u duši. Voleo je taj produkt nečega što nije ni znao da postoji... Amerika... Daleko je od svih nas.

                Uvek bi promrmljao neku „Čarobni Italijani“ ili „malena Kostarika“, ali sa punim žarom i emocijama pravih putnika i životara. Njegove priče se pamte.

-          „Kazablanka“. Kazao je. Tamo nisam bio...

-          Pa i šta ćeš tamo? Nezainteresovano ga spustih. Ali Džejms je znao uvek da odbrusi...

-          „Znaš li da u Maroku postoje papagaji koji mrze Ameriku“. „Obrazovaniji od svih“.

Voleo je da laže. Da se pravi kao da zna sve. Ali, imao je šmek klinca, iako je godine odavno prestao da broji. Opet, nije ih bilo puno. Priča o Maroku pružila mi je fascinantne emocije. On je bio tamo, iako nije.

-          Hteo sam da se vratim , reče; Al ujebao me Atletiko.

-          Jebeni Atletiko.

-          Jebeni Atletiko.

Znao je da priča onu o imenu. Znate, kako ga je dobio. Pominjao je ćaleta, veliku filmsku zvezdu. Da, on. Znamo svi o njemu. Porše. Jednom se ima. Kažu da kad imaš Poršea shvatiš da si uspeo. Ni previše kul, ni previše buržujski, a opet tako elegantan. Nemac, jebiga.

-          Mali, stalno gledaš u sat... Žuriš li?

-          Ma ne.. Uvek isto vreme... Jebem li ga.

-          Opet psuješ? Mal..

-          Batali me Džejms... Nisam više mali..

-          Nisi vid’o Maradonu. Mali.

Znao je da argumentuje. Neki njegovi govori se prepričavaju...

Ali dosta o njemu. Previše puta je odlazio... Napuštao  me je. Ja i Džejms smo, poput... Ne znam. Još ne znam da napišem to. Ali ga čekam. Uvek.