Poglavlje 4 - Zeleni upaljač

            Čudno je gde se nalazim. Izgubio sam se, u svetu razmišljanja. Tope me i slivaju se niz mene. Kroz moje telo. Da li si nekada bio dobar pisac? Samom sebi, intimo? Onda razumeš. Ko sam... Mada kažu mnogi da ne razumeju. Smejte mi se slobodno. Lepo je smejati se.  Ne brini se. Ne idem nigde.

-          Moram da ti pričam o Argentini.

-          Zar ponovo, Džejms?

-          Do kraja života, Mali. To pečatira. Odgovori Dž.

-          Bilo je ful, a? Prostački ga upitah.

-          Kako god, žargonski... Ja sam stara škola. Ali, da, bilo je ful. Dž prozbori.

Nikada mi nije bilo jasno što toliko pominje Argentinu. Nikada. Do onog dana, kada je... Naravno da je rano to da vam otkrijem. Nisam preveliki kliše postao.  Samo se gubim u sebi. Džejms je to znao. Zato mi je i pomagao... Smatrao je da sam od nečega bolestan... Loše su to stvari. Ti, izgovori,  znate. Ovo je jako čudan svet.

Voleo je da ide na utakmice, Bokine, naravno. Znao je Maradonu, kaže poznanstva o kojima ne vredi trošiti reči. Lažno skroman, uvek. Živeo je 5 godina negde u Patagoniji, skriven. Kaže da je tu upoznao Argentinu. Znamo svi kako je kada osetiš ukus neke države. Grada. U svakom gradu vazduh miriše na svoj način. Njemu je valjda odgovarala argentina.

Nasmeši se. Pomaže, veoma dobro. Kada si se poslednji put zaista nasmejao? Nemoj lagati. U laži su kratke noge. To sam vrlo dobro znao. Odskočilo je to do moje glave.

Hodaj prugom uveče, na leto. Samo pogledaj gore. I razmišljaj. Nije bitno šta, samo razmišljaj. Osećaš se kao da si na korak od istine. Moćno. Svi mi volimo noć. Mnogo toga sakrije. Oduvek sam noć smatrao najboljom fiokom svoga života. Ali, jebiga, mnogi su je otvarali.

-          Mali, moraš da budeš džentlmen. Moj brat Stefano te nije naučio to? Upita Dž.

-          Ja sam novog kova Džejms. Luda generacija. Odgovorih.

-          Ne kenjaj Mali. Ozbiljne stvari želim da ti kažem, moraš biti elegantan, razumeš? Jednostavno Žabar.

-          Zašto si opterećen njima? I Argentinom? Dž, ti si jako čudan čovek, znaš?

-          Znam, Mali, znam. Al, shvati... Menjaju se ljudi... Možda ću jednom i ja da se rešim? Zauvek?

-          Ne znam... Ne ličiš mi na nekog takvog... Čemu sve ovo uopšte?

To veče u Londonu je bilo poslednje. Nisam ga viđao par nedelja. Ne znam da li želim da se vrati. Laže. Previše. A svi volimo laži... Zavisimo od njih.

Poglavlje 3 - Zatvoreni prozori

Poglavlje 3 – Zatvoreni prozori

                Čudno je koliko ti malo treba da se nasmeješ. Malo da zaplačeš... Da želiš nešto veliko, maštaš... Jednostavno živiš. Koliko ti malo treba da stvoriš novac.  Koliko da ga pretvoriš u vreme... Koliko da ga izgubiš? Koliko da budeš srećan? E pa meni treba mnogo.

-          Đavo je peder. Reče Dž.

-          Ti si lud čovek, Džejms. Kroz osmeh mu odgovorih. Odakle ti to?

-          Ne može neko toliko loš da voli žene... To ti je neka moja teorija.

Još je čudnije kakve je priče imao Džejms. Poput najiskusnijeg mudraca. Uvek bi na šmekerski fazon pustio po koju. U poslednje vreme mu ne ide nešto. Kaže, omatorio je. Umoran je od pričanja. Vratio bi se negde, gde pripada. Samo on zna gde je to. Uostalom, svako od nas zna gde pripada?

Ne znam. Ne prepoznajem pitanja više. Nema ih... Kao da su svi ljudi iščeznuli. Nestali. Možda smo i mi ostarili? Godine idu brzo, ali kasni mi vreme da shvatim to. Čekam prelomni trenutak. Neki znak. Ma daj... Ja sam samo dete.

Sedeli smo u Londonu. U pabu, u Pekamu. Neka kaljava ulica. Kišovito prelepa. Šarm starog kova i velikih ljudi. Mućki.

-          Mali, pivo i seks su dve stvari koje je muškarac izmislio. Sve ostalo ima estetiku.. Ova osećanja, to je neko jači izmislio. Iznad nas...

-          A fudbal? Ima tu još stvari. Rekoh mu.

-          Samo seks. I pivo. I pljuga, jebiga. Nisam ja uvek u pravu.

U stilu velikih lordova Engleske u velikom Londonu. Zaista, tamo pivo i seks imaju kultno mesto. Tamo sam upoznao svoju ljubav. Ili samo ono drugo.

Zvala se Meri. Meri Grin. Imala je čudnu facu. Neverovatnu... Privlačnu. Nosila je drskost sa stilom. I znala je sve. Čarobna.

Volela je život, kažu. Otišla je na Novi Zeland. To je želela jedino u životu. Zaista želela. Nisam mogao da je zaustavim. Nisam želeo. Sreća je ipak, najvažnija. Ali ne ide svakome.

Meri je bila noćni tip. Mrzela je da spava. Ali je volela snove. Volela je drogu. Kokain. Bila je opsednuta njime... Zato je i lutala... Duga je priča kako je došla do mene. Čudno je. Bez reči me je upoznala, tako je i otišla. Velike stvari mi je pričala kroz dim cigarete. Osećala se moćnije. Ponašala se jako neobično... Slobodno... Čudno mi je što je otišla... Od čega slobodan čovek beži?

Pomislio sam da je tražim, ali nisam smeo. Previše bi bilo. To se jednom događa. Čuvajte te momente.  U suprotnom će boleti... Mnogo.