Poglavlje 4 - Zeleni upaljač

            Čudno je gde se nalazim. Izgubio sam se, u svetu razmišljanja. Tope me i slivaju se niz mene. Kroz moje telo. Da li si nekada bio dobar pisac? Samom sebi, intimo? Onda razumeš. Ko sam... Mada kažu mnogi da ne razumeju. Smejte mi se slobodno. Lepo je smejati se.  Ne brini se. Ne idem nigde.

-          Moram da ti pričam o Argentini.

-          Zar ponovo, Džejms?

-          Do kraja života, Mali. To pečatira. Odgovori Dž.

-          Bilo je ful, a? Prostački ga upitah.

-          Kako god, žargonski... Ja sam stara škola. Ali, da, bilo je ful. Dž prozbori.

Nikada mi nije bilo jasno što toliko pominje Argentinu. Nikada. Do onog dana, kada je... Naravno da je rano to da vam otkrijem. Nisam preveliki kliše postao.  Samo se gubim u sebi. Džejms je to znao. Zato mi je i pomagao... Smatrao je da sam od nečega bolestan... Loše su to stvari. Ti, izgovori,  znate. Ovo je jako čudan svet.

Voleo je da ide na utakmice, Bokine, naravno. Znao je Maradonu, kaže poznanstva o kojima ne vredi trošiti reči. Lažno skroman, uvek. Živeo je 5 godina negde u Patagoniji, skriven. Kaže da je tu upoznao Argentinu. Znamo svi kako je kada osetiš ukus neke države. Grada. U svakom gradu vazduh miriše na svoj način. Njemu je valjda odgovarala argentina.

Nasmeši se. Pomaže, veoma dobro. Kada si se poslednji put zaista nasmejao? Nemoj lagati. U laži su kratke noge. To sam vrlo dobro znao. Odskočilo je to do moje glave.

Hodaj prugom uveče, na leto. Samo pogledaj gore. I razmišljaj. Nije bitno šta, samo razmišljaj. Osećaš se kao da si na korak od istine. Moćno. Svi mi volimo noć. Mnogo toga sakrije. Oduvek sam noć smatrao najboljom fiokom svoga života. Ali, jebiga, mnogi su je otvarali.

-          Mali, moraš da budeš džentlmen. Moj brat Stefano te nije naučio to? Upita Dž.

-          Ja sam novog kova Džejms. Luda generacija. Odgovorih.

-          Ne kenjaj Mali. Ozbiljne stvari želim da ti kažem, moraš biti elegantan, razumeš? Jednostavno Žabar.

-          Zašto si opterećen njima? I Argentinom? Dž, ti si jako čudan čovek, znaš?

-          Znam, Mali, znam. Al, shvati... Menjaju se ljudi... Možda ću jednom i ja da se rešim? Zauvek?

-          Ne znam... Ne ličiš mi na nekog takvog... Čemu sve ovo uopšte?

To veče u Londonu je bilo poslednje. Nisam ga viđao par nedelja. Ne znam da li želim da se vrati. Laže. Previše. A svi volimo laži... Zavisimo od njih.