Poglavlje 5 - Staklena čaša

Jel’ znaš nešto o ženama? Upitaj se dobro. Koliko možeš biti različit od njih? Da li znaš nešto o sebi? O muškarcima, naravno... Nego, jel’ znaš nešto o njima? Koga bolje poznaješ? Zapitaj se ovo dobro, i dobićeš veliki odgovor o sebi. Odrasto sam, znaš... Ili odrastao.

-          Volim život, Mali. Volim ga, keve mi.

-          Da li znaš stvarno šta to znači Džejms?

-          Čudno je kad me ti to upitaš... Čudan si mi... Reče Dž.

-          Ne seri... Čini ti se... Ili me ne znaš?

-          Hajde, Mali, znaš da se uvek vratim?

Opet on. Čudan, ko što reče za mene. Dobro poznaješ onu osobu koliko znaš njene noći. Džejms ih je sa mnom proveo više nego dana. Ionako smo druge osobe... Danju, naravno.

Džejms je voleo alkohol. Džonija. Da li znaš da na Džoniju možeš da pričaš. Do kraja života... Dobiješ inspiraciju. Šetaš... Alkohol je skupo koštao Džejmsa, mnogo puta. Znaš, alkohol je lutrija. Nekome donese sreću, nekome tugu. Nekome oba. Alkohol ne ostavlja. Džejms je bio lojalan.

Bio je autostoper. Pušio je ulicom. Kaže da se ulica i cigareta vrlo dobro poznaju. Zajedno rade. Možda je samo voleo da hoda. Da gleda automobile? Voleo je njihov zvuk. Mustang. Zbog njega je postao autostoper.

Kaže da ga je našao. Ostavljenog. Usamljenog. Osetio je da želi da se poveže sa njim. Bio je prelepo zarđale boje, sa dve plave linije. Mirisao je na benzin i seks. To je sve što mu je bilo dovoljno. Vozio se prljavim putevima. Zato ga je i izgubio... Da li sam pomenuo koliko je voleo kocku?

-          Nikada nisam bio u Monte Karlu, Mali.

-          Još jedno mesto Džejms? Maroko, pa Monte Karlo?

-          Znaš, veštački je. Ne odaje duh kocke. Mada, nikada nisam gledao iz drugačijeg ugla.. Dž.

-          Ti si jako čudan Džejms. Ti si se promenio si se.

Svi smo. Svi smo se promenili, naravno. Lutamo. Gubimo. I dobijamo, zaboravih. Ne ja, zaboravih samo da napišem.

Poglavlje 4 - Zeleni upaljač

            Čudno je gde se nalazim. Izgubio sam se, u svetu razmišljanja. Tope me i slivaju se niz mene. Kroz moje telo. Da li si nekada bio dobar pisac? Samom sebi, intimo? Onda razumeš. Ko sam... Mada kažu mnogi da ne razumeju. Smejte mi se slobodno. Lepo je smejati se.  Ne brini se. Ne idem nigde.

-          Moram da ti pričam o Argentini.

-          Zar ponovo, Džejms?

-          Do kraja života, Mali. To pečatira. Odgovori Dž.

-          Bilo je ful, a? Prostački ga upitah.

-          Kako god, žargonski... Ja sam stara škola. Ali, da, bilo je ful. Dž prozbori.

Nikada mi nije bilo jasno što toliko pominje Argentinu. Nikada. Do onog dana, kada je... Naravno da je rano to da vam otkrijem. Nisam preveliki kliše postao.  Samo se gubim u sebi. Džejms je to znao. Zato mi je i pomagao... Smatrao je da sam od nečega bolestan... Loše su to stvari. Ti, izgovori,  znate. Ovo je jako čudan svet.

Voleo je da ide na utakmice, Bokine, naravno. Znao je Maradonu, kaže poznanstva o kojima ne vredi trošiti reči. Lažno skroman, uvek. Živeo je 5 godina negde u Patagoniji, skriven. Kaže da je tu upoznao Argentinu. Znamo svi kako je kada osetiš ukus neke države. Grada. U svakom gradu vazduh miriše na svoj način. Njemu je valjda odgovarala argentina.

Nasmeši se. Pomaže, veoma dobro. Kada si se poslednji put zaista nasmejao? Nemoj lagati. U laži su kratke noge. To sam vrlo dobro znao. Odskočilo je to do moje glave.

Hodaj prugom uveče, na leto. Samo pogledaj gore. I razmišljaj. Nije bitno šta, samo razmišljaj. Osećaš se kao da si na korak od istine. Moćno. Svi mi volimo noć. Mnogo toga sakrije. Oduvek sam noć smatrao najboljom fiokom svoga života. Ali, jebiga, mnogi su je otvarali.

-          Mali, moraš da budeš džentlmen. Moj brat Stefano te nije naučio to? Upita Dž.

-          Ja sam novog kova Džejms. Luda generacija. Odgovorih.

-          Ne kenjaj Mali. Ozbiljne stvari želim da ti kažem, moraš biti elegantan, razumeš? Jednostavno Žabar.

-          Zašto si opterećen njima? I Argentinom? Dž, ti si jako čudan čovek, znaš?

-          Znam, Mali, znam. Al, shvati... Menjaju se ljudi... Možda ću jednom i ja da se rešim? Zauvek?

-          Ne znam... Ne ličiš mi na nekog takvog... Čemu sve ovo uopšte?

To veče u Londonu je bilo poslednje. Nisam ga viđao par nedelja. Ne znam da li želim da se vrati. Laže. Previše. A svi volimo laži... Zavisimo od njih.

Poglavlje 3 - Zatvoreni prozori

Poglavlje 3 – Zatvoreni prozori

                Čudno je koliko ti malo treba da se nasmeješ. Malo da zaplačeš... Da želiš nešto veliko, maštaš... Jednostavno živiš. Koliko ti malo treba da stvoriš novac.  Koliko da ga pretvoriš u vreme... Koliko da ga izgubiš? Koliko da budeš srećan? E pa meni treba mnogo.

-          Đavo je peder. Reče Dž.

-          Ti si lud čovek, Džejms. Kroz osmeh mu odgovorih. Odakle ti to?

-          Ne može neko toliko loš da voli žene... To ti je neka moja teorija.

Još je čudnije kakve je priče imao Džejms. Poput najiskusnijeg mudraca. Uvek bi na šmekerski fazon pustio po koju. U poslednje vreme mu ne ide nešto. Kaže, omatorio je. Umoran je od pričanja. Vratio bi se negde, gde pripada. Samo on zna gde je to. Uostalom, svako od nas zna gde pripada?

Ne znam. Ne prepoznajem pitanja više. Nema ih... Kao da su svi ljudi iščeznuli. Nestali. Možda smo i mi ostarili? Godine idu brzo, ali kasni mi vreme da shvatim to. Čekam prelomni trenutak. Neki znak. Ma daj... Ja sam samo dete.

Sedeli smo u Londonu. U pabu, u Pekamu. Neka kaljava ulica. Kišovito prelepa. Šarm starog kova i velikih ljudi. Mućki.

-          Mali, pivo i seks su dve stvari koje je muškarac izmislio. Sve ostalo ima estetiku.. Ova osećanja, to je neko jači izmislio. Iznad nas...

-          A fudbal? Ima tu još stvari. Rekoh mu.

-          Samo seks. I pivo. I pljuga, jebiga. Nisam ja uvek u pravu.

U stilu velikih lordova Engleske u velikom Londonu. Zaista, tamo pivo i seks imaju kultno mesto. Tamo sam upoznao svoju ljubav. Ili samo ono drugo.

Zvala se Meri. Meri Grin. Imala je čudnu facu. Neverovatnu... Privlačnu. Nosila je drskost sa stilom. I znala je sve. Čarobna.

Volela je život, kažu. Otišla je na Novi Zeland. To je želela jedino u životu. Zaista želela. Nisam mogao da je zaustavim. Nisam želeo. Sreća je ipak, najvažnija. Ali ne ide svakome.

Meri je bila noćni tip. Mrzela je da spava. Ali je volela snove. Volela je drogu. Kokain. Bila je opsednuta njime... Zato je i lutala... Duga je priča kako je došla do mene. Čudno je. Bez reči me je upoznala, tako je i otišla. Velike stvari mi je pričala kroz dim cigarete. Osećala se moćnije. Ponašala se jako neobično... Slobodno... Čudno mi je što je otišla... Od čega slobodan čovek beži?

Pomislio sam da je tražim, ali nisam smeo. Previše bi bilo. To se jednom događa. Čuvajte te momente.  U suprotnom će boleti... Mnogo.

Poglavlje 2 - Ivo Džima

Poglavlje 2 – Ivo Džima

                Otišao sam. Daleko od istine i od samog sebe. Znaš  da to nisam Ja. To i Ja znam. I ne znam da li želim da se vratim. Ovde je prelepo. Havana. Okupan sam od zla. Ili sam ipak i dalje prljav. Ja svoju igru igram godinama, gradeći sebe.. Baš čudno, pomislih da napišem sebe velikim slovom. Čudni su ljudi. Mogu svašta da pomisle...

-          Argentina. Moja Argentina. Da li znaš koliko sam je voleo? Neumorno... Pričao je Džejms, poput zaljubljene pičke. Previše..

-          Daj Džejms, ne seri, odbrusih mu oštro, ne ličiš mi na nekog ko voli.

-          I to što kažeš. Jebeš Argentinu...

Nezainteresovan za sve. U svom filmu, jedini i glavni lik. Dž. Večiti gaučos. Voleo je Maradonu i to je otprilike što je znao o Argentini, pre nego što je otišao tamo. Na ulice Buenos Airesa. Živeo je tamo par godina, pa se vratio. Izgledao je bledo tih nedelja. Uz to, voli da pominje Argentinu u svojim pričama. Mora da mu je Tango došao glave...

Nije odavao lik romantika. Već večitog putnika. Vozio je i vozio... Uveče kroz grad, Rejbanke noću. Zaštitni znak. Gledao je u zvezde i čisto nebo. Toliko ga je voleo... Pogledaj i ti. Možda ćeš i naći sreću. Mnogo toga se krije tamo.

-          Šta rade tvoji, kako se drže stari? Upitao me je Dž.

-          Neuništivi su.  Valjda se to stiče godinama? Upitao sam ga.

-          Šta ja znam o godinama... Ne znam ni koliko ih imam,

Upalio je Malboro. Crveni, koji drugi. Voleo je da složi onu kul facu sa zvukom cigare. Učio me je raznim stvarima. Zanatima. Voleo je da me vodi u Kazino.

-          Jel’ znaš da sam ja dobar na kocki? I dalje se držim. Probunca.

-          Jesi. I ja sam. Odgovorih.

-          Ne veruješ mi... Ispričaću ti priču...

I pričao je. Dugo, danima. Kao da je njegovo vreme prošlo. Ali onda bi me iznenadio i pobegao bi. Od kuće. Šta ja to pričam, k’o da ju je i imao ikada.

A kockao se... Mada i svako od nas je... Puno puta.

Poglavlje 1 - U Aoristu

Da li ste ikada razmišljali o pridevima? O tome kakvi su? Vi ste pridev. Suština da ne mogu da sastavim veliku rečenicu. Sasvim Veliku rečenicu? Shvati kako hoćeš. Moj život ne teče baš svojim rekama. Ni talaščić, druže. Postao sam nepismen. Impotentan. Čemu taj osmeh sad? Ja to zaista mislim.

-          Mnogo danima mislim Džejms.

-          Odavno se ne sećam kvalitetnog razgovora, Mali. Ne sećam se sebe.

-          Džejms. Bar jednom misli i na mene... Ne čuješ li šta ti pričam?

-          Mali...Što bi legendarni Đordano rekao; „Ne možeš u životu nikada protiv mašte“ .

-          Stefano je bio kul..

-          Da, šteta što se penzionis’o..

-          Jebiga.. Imao je dobrih trenutaka

Džejms i Ja. Priča je nastala u sumrak. Prijatelj mi reče da je neki kurac od meseca večeras... Šta da ti kažem. Mnogi geniji nastaju noću. Znaš onda, kad spoznaš svoju sudbinu? Ako ne znaš, pogledaj u Mesec. Znam da ga nisi dugo gledao... Nebo je čudo, ako ga dobro vidiš, možeš pročitati mnogo toga. U njemu, naravno.

Džejms je uvek znao da me oraspoloži. Otrezni. Ipak, najbitnije od svega...

Ne ljutim se ako me mrziš zbog ovoga. Ja sam lik koga mrze mnogi... Omražen... Otuđen.

Pojavio se niotkud. U njegovim starkama, i legendarnim džemperom, čudne boje. Moderne. Kaže, proputovao je svet. I video mnoge. Patriota. Rekao je da će da ode brzo, ali već po prvom spuštanju njegovog kožnog ruksaka na zemlju video sam... Ostaje. Pisalo je nešto na njemu, na tom rancu. Neki kul motivi, dali su mu šmek večitog zapadnjaka, s Teksasom u duši. Voleo je taj produkt nečega što nije ni znao da postoji... Amerika... Daleko je od svih nas.

                Uvek bi promrmljao neku „Čarobni Italijani“ ili „malena Kostarika“, ali sa punim žarom i emocijama pravih putnika i životara. Njegove priče se pamte.

-          „Kazablanka“. Kazao je. Tamo nisam bio...

-          Pa i šta ćeš tamo? Nezainteresovano ga spustih. Ali Džejms je znao uvek da odbrusi...

-          „Znaš li da u Maroku postoje papagaji koji mrze Ameriku“. „Obrazovaniji od svih“.

Voleo je da laže. Da se pravi kao da zna sve. Ali, imao je šmek klinca, iako je godine odavno prestao da broji. Opet, nije ih bilo puno. Priča o Maroku pružila mi je fascinantne emocije. On je bio tamo, iako nije.

-          Hteo sam da se vratim , reče; Al ujebao me Atletiko.

-          Jebeni Atletiko.

-          Jebeni Atletiko.

Znao je da priča onu o imenu. Znate, kako ga je dobio. Pominjao je ćaleta, veliku filmsku zvezdu. Da, on. Znamo svi o njemu. Porše. Jednom se ima. Kažu da kad imaš Poršea shvatiš da si uspeo. Ni previše kul, ni previše buržujski, a opet tako elegantan. Nemac, jebiga.

-          Mali, stalno gledaš u sat... Žuriš li?

-          Ma ne.. Uvek isto vreme... Jebem li ga.

-          Opet psuješ? Mal..

-          Batali me Džejms... Nisam više mali..

-          Nisi vid’o Maradonu. Mali.

Znao je da argumentuje. Neki njegovi govori se prepričavaju...

Ali dosta o njemu. Previše puta je odlazio... Napuštao  me je. Ja i Džejms smo, poput... Ne znam. Još ne znam da napišem to. Ali ga čekam. Uvek.